Svetska zdravstvena organizacija (SZO) navodi da je blagostanje pojedinca obuhvaćeno realizacijom njihovih sposobnosti, suočavanjem sa normalnim životnim stresovima, produktivnim radom i doprinosom njihovoj zajednici.

Problemi sa mentalnim zdravljem mogu nastati usled stresa, usamljenosti, međuljudskih odnosa, zlostavljanja, smrti bliskih osoba, tuge, razvoda, siromaštva, izolacija, ratova, velikih društvenih kriza, pandemija, prirodnih katastrofa…

Terapeuti, psihijatri, psiholozi, socijalni radnici, medicinske sestre ili porodični lekari mogu pomoći kod otkrivanja mentalnih bolesti i lečenjem farmakoterapijom, savetovanjem ili kombinovanjem oba.

Mentalno zdravlje i COVID-19

Strah, briga i stres su reakcije na percipirane ili stvarne pretnje te je razumljivo zašto su ljudi doživljavali strah u kontekstu pandemije COVID-19.
Pandemija COVID-19 je pogodila globalno zdravlјe i izazvala jednu od najvećih kriza javnog zdravlјa.
Neizvesnost, poremećaji u svakodnevnim rutinama (rad od kuće, privremena nezaposlenost, školovanje dece kod kuće, nedostatak fizičkog kontakta sa drugim članovima porodice, prijateljima i kolegama) i zabrinutost za zdravlјe i dobrobit porodice i volјenih tokom pandemije COVID-19 povezani su sa povećanjem generalizovane anksioznosti. Između 2010. i 2019. godine, broj lјudi koji žive sa anksioznim poremećajem porastao je za 11,2%, sumirajući otprilike 30 miliona novih slučajeva širom sveta. U prvoj godini pandemije KOVID-19 (od marta 2020. do januara 2021.), identifikovano je približno 76 miliona novih slučajeva anksioznog poremećaja, što predstavlјa porast broja slučajeva od 25% što je ukazalo na neophodnost dodatne podrške i tretmana mentalnog zdravlja.

Psihijatrija, više nego bilo koja druga grana medicine, primorava svoje lekare da se bore sa prirodom dokaza, valjanošću introspekcije, problemima u komunikaciji i drugim dugoročnim filozofskim pitanjima.

Psihijatrija se odnosi na oblast medicine usredsređenu posebno na um, čiji je cilj proučavanje, sprečavanje i lečenje mentalnih poremećaja kod ljudi i predstavlja posrednika između sveta iz društvenog konteksta i sveta iz perspektive mentalno bolesnih.

Osim lečenja, bavi se i prevencijom duševnih bolesti, kao i rehabilitacijom obolelih.

Početna psihijatrijska procena osobe obično započinje intervjuom (razgovorom) sa pacijentom i porodicom, starateljima, pratiocima. Potom se obavljaju somatski pregledi i psihološki testovi. Povremeno se koriste neuroimidžing ili druge neurofiziološke tehnike.

Mentalni poremećaji se često dijagnostikuju u skladu sa kliničkim konceptima navedenim u dijagnostičkim priručnicima kao što je Međunarodna klasifikacija bolesti (MKB), koju uređuje i koristi Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i široko korišćeni Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM), koji je objavilo Američko udruženje psihijatara (APA). Peto izdanje DSM-a (DSM-5) objavljeno je 2013. godine. Ono je reorganizovalo veće kategorije različitih bolesti i proširilo je prethodno izdanje tako što uključuje informacije/uvide u skladu sa trenutnim istraživanjima.

Kombinovani tretman lekovima i psihoterapijom postao je najčešći način psihijatrijskog lečenja u trenutnoj praksi, mada savremena praksa takođe uključuje širok spektar drugih modaliteta, npr. asertivni tretman zajednice, podrška zajednice i podržani radni odnos.

Lečenje se može sprovoditi stacionarno ili ambulantno, u zavisnosti od težine funkcionalnog oštećenja ili od drugih aspekata dotičnog poremećaja.

Istraživanje i lečenje u okviru psihijatrije u celini sprovodi se na interdisciplinarnoj osnovi sa drugim stručnjacima, poput neurologa, internista, socijalnih radnika, okupacionih terapeuta ili kliničkih psihologa.

Osobe koje su specijalizovane za psihijatriju često se razlikuju od većine drugih stručnjaka za mentalno zdravlje i lekara po tome što moraju biti upoznate i sa društvenim i sa biološkim naukama. Disciplina proučava rad različitih organa i telesnih sistema klasifikovanih prema pacijentovim subjektivnim iskustvima i objektivnoj fiziologiji pacijenta.

Psihijatri su specijalizovani za odnos lekar-pacijent i obučeni su u različitoj meri za upotrebu psihoterapije i drugih tehnika terapijske komunikacije.

Psihijatri se takođe razlikuju od psihologa po tome što su završili Medicinski fakultet, potom specijalizaciju iz oblasti psihijatrije. Stoga psihijatri mogu savetovati pacijente, propisivati lekove, tražiti laboratorijske testove, upućivati kod drugih specijalista, upućivati na magnetnu rezonancu i/ili skener- neuroimidžing, obavljati fizikalne preglede, tražiti psihološko testiranje i obradu pacijenta.

Oblast rada psihijatrije

Psihijatrija je medicinska grana koja se bavi mentalnim zdravljem i lečenjem mentalnih poremećaja, ali i lečenjem komplikacija neuroloških bolesti koji utiču na mentalno zdravlje.

Alchajmerova demencija, vaskularne i mešovite demencije, Parkinsonova bolest, epilepsija, moždani udar, traumatske povrede mozga nalažu timski rad neurologa i psihijatra u svrhu lečenja i rehabilitacije.

U skladu sa  MKB 10, još uvek važećim klasifikacionim sistemom u našoj zemlji, psihijatrijski tretman obuhvata sledeće oblasti:

1. Organski i simptomatski duševni poremećaji (delirijum, demencije)

2. Duševni poremećaji i poremećaji ponašanja uzrokovani upotrebom psihoaktivnih supstanci (alkoholizam, narkomanija, zavisnost od hipnotika i sedativa, pušenje)

3. Shizofrenija, shizoidni poremecaji, sumanuta duševna oboljenja, psihoze

4. Poremećaji raspoloženja (depresije)

5. Neuroze, stresni i somatoformni poremećaji (anksioznost i anksiozno poremećaji, fobije, opsesivno-kompulzivni poremećaji, posttraumatski stresni poremećaj, poremećaji prilagođavanja, disocijativni poremećaji, somatoformni poremećaji)

6. Sindromi ponašanja udruženi sa fiziološkim smetnjama i fizičkim činiocima (poremećaji ishrane, spavanja, seksualne disfunkcije, postpartalna depresija i psihoza

7. Poremecaji ličnosti i poremećaji ponašanja odrasle osobe

8. Duševna zaostalost

9. Poremecaji psihičkog razvoja (poremećaji razvoja govora i jezika, sposobnosti za školovanje, pervazivni poremećaji-autizam, Aspergerov i Retov sindrom)

10. Drugi poremećaji emocija i poremećaji ponašanja nastali u detinjstvu i adolescenciji (hiperkinetski sindrom, poremećaji ponašanja i emocija, anksiozni poremećaji, poremećaji socijalnog funkcionisanja, tikovi)

11. Neodređeni duševni poremećaji